Homeland
History
Culture
Cuisine
Vision (in Serbian)
Vizija
Sta ce se dogoditi s trecim pokusajem Srbije da konacno ostvari svoj projekt i svoju viziju,
da postane ravnopravan clan evropske
porodice uspesnih naroda? Odgovor na ovo pitanje zavisi od nase sposobnosti da pobedimo svoje
slabosti i da kultivisemo svoje vrline.
Kao cesto u svojoj istoriji, Srbija danas nije stanje, nego projekat i vizija. Ona je na
putu ka sebi, ne onakvoj kakva je bila, nego
onakvoj kakva bi mogla da bude. Utoliko je Srbija na dobrom putu.
Da je Srbija stanje, to bi bilo krajnje provizorno i zabrinjavajuce stanje. Nedovrsenost u odnosu
sa Crnom Gorom, nedovrsenost u odnosu
sa Kosovom, nedovrsenost u odnosu na svoje vlastito ustavno uredjenje. Takvu Srbiju niko ne bi
smatrao subjektom i ciniocem, nego
bolesnikom i problemom. Zbog toga bi najveca greska bila da sebe definisemo neambiciozno. Ako i
za trenutak posumnjamo da cemo uspeti,
vrlo verovatno i necemo uspeti. Nasa glavna integrativna snaga je uverenje, a ne sistem. I,
naravno, evropski integrativni duh koji vlada epohom.
Druge smo uverili u nase istorijsko pravo da nas prihvataju kao potencijal, a ne kao fakticitet.
Kao fakticitet smo malo, kao potencijal
mozemo biti mnogo. U svetu nas zbog toga danas smatraju zemljom koja ima velike sanse da uspe.
Jos samo da uverimo i sebe.
Verovatno je preterano govoriti o ciklusima u nasoj novoj nacionalnoj istoriji, ali ocito da je
na pocetku sva tri poslednja veka Srbija
dobijala istorijsku sansu. Oslobodilacki ustanci na pocetku 19. veka, iznenadni drustveni i
ekonomski preporod u prvim godinama 20. veka
i, sada, prve godine novog veka. U tri veka tri neocekivane sanse.
Svaki put se Srbija dizala iz pepela sa iznenadjujucom vitalnoscu posle decenija krize i dekadencije.
I svaki put do sada ta energija
nije bila dovoljna da se projekat izvede do kraja. Glavni krivac za to su bili medjunarodni odnosi
na kojima su se lomile ambicije male
balkanske nacije koja je trazila svoje mesto pod evropskim suncem. Ali, bilo je i vlastite krivice,
a pre svega nesposobnosti da se
formulise jasan nacionalni projekt i da se oko njega okupe sve snage.
Danas su mnoge stvari veoma slicne ranijim prilikama - i unutrasnje podele, i nedostatak
istinskog gradjanstva, i rasireno siromastvo, i
slabe institucije, i sklonost populizmu. Uz jednu veliku razliku: danas je medjunarodno
okruzenje, prvi put u istoriji, na strani nasih
ambicija.
Ako danas ne uspemo, jedini razlog smo mi sami. Mi smo u isto vreme i problem i resenje. I danas
je zadatak isti. Pripremiti zemlju za
sanse i iskusenje novog veka. Nadoknaditi zaostatak u odnosu na razvijenu Evropu. U vlastitom
drustvu stvoriti moderne ustanove i
uspesnu ekonomiju. I danas, kao pre jednog i kao pre dva veka, za uspesno obavljanje zadatka potrebni
su nam sveza energija i nada, samodisciplina i istrajnost.
Medjutim, nasem nacionalnom mentalitetu svojstvene su erupcije energije, pa potom praznjenje i
malodusnost. Mi smo veseo narod koji
istovremeno ceni pesimizam jer ga smatra otmenim. I, jer oslobadja od odgovornosti. Ako vec
unapred sumnjate u svoj uspeh, neuspeh ce vam
lakse pasti, jer ste ga mudro predvideli. Nedostaje nam kondicija za ozbiljnu strategiju. Nedostaju
nam ljudi sa jakim karakterom u
javnom zivotu. Previse je povrsnog mudrovanja i povrsnog nezadovoljstva, koji ne podsticu i ne
oplemenjuju akciju, nego je blokiraju. I
previse je intriga i traceva, kao u Rimskom carstvu godinu dana pre njegovog raspada.
Zbog toga nasa nacionalna istorija ponekad podseca na Sizifov posao. Kamen je uz velike zrtve
doguran skoro do vrha, ali onda proradi neki usud i sve se vraca na pocetak.
Sta ce se dogoditi sa trecim pokusajem Srbije da konacno ostvari svoj projekt i svoju viziju,
da postane ravnopravni clan evropske
porodice uspesnih naroda? Odgovor na ovo pitanje zavisi od nase sposobnosti da pobedimo svoje
slabosti i da kultivisemo svoje vrline.
Srbija danas, kao i ranije, nije gotova cinjenica nego sansa. Da bismo je iskoristili, potrebno
je da radimo na sebi i da verujemo u
uspeh. Uslov je mozda tezak, ali istorijska odgovornost je prevelika da bi se smelo pomisljati na neuspeh.
Dr. Zoran Djindjic, jun 2002.